Ove priče oslikavaju ne samo tugu i borbu, već i snagu, otpornost i lepotu nade.
1. Priča iz Sirije, Halima, majka dvoje dece:
„Naša kuća je nekada bila puna smeha. Deca su trčala kroz dvorište, a moj muž i ja smo svake večeri sedeli na terasi i gledali zalazak sunca. Sve se promenilo kada je rat stigao. Morali smo da napustimo sve – naš dom, našu zemlju, naše uspomene. Sada crtam zalaske sunca i učim svoju decu da sanjaju o budućnosti. Možda će jednog dana ponovo videti dom, makar kroz moje priče.“
2. Priča iz Irana, Lejla, mlada devojka:
„Ja sam uvek volela cveće. U mom selu, vrtovi su bili prelepi, puni mirisa i boja. Kada smo napustili Iran, sve što sam mogla poneti bio je mali album sa crtežima cveća. Na svakom mestu gde se zaustavimo, dodajem nove cvetove u album. To je moj način da se setim lepote života, čak i kada se čini da je sve sivo.“
3. Priča iz Avganistana, Rahim, 17-godišnjak:
„Bio sam dete kada je nasilje postalo deo našeg svakodnevnog života. Moja porodica je pokušala da me zaštiti, ali nakon što sam izgubio roditelje, morao sam da idem dalje sam. Na ovom putovanju sam naučio mnogo – kako biti hrabar, kako preživeti, i kako sanjati o obrazovanju. Crtam planine jer one simbolizuju snagu i istrajnost, baš ono što mi je potrebno da bih uspeo.“
4. Priča o zajedništvu, Sami, učitelj umetnosti u centru:
„Kada sam došao ovde, bio sam slomljen. Nisam imao ništa osim svog znanja o crtanju i slikanju. Počeo sam da vodim radionice, i video sam kako umetnost pomaže ljudima. Deca crtaju domove, odrasli crtaju svoja sećanja, a svi zajedno crtamo budućnost. To nas povezuje – umetnost je naš zajednički jezik.“
5. Priča o nadi, Nura, devojčica iz Sirije:
„Imam 10 godina i volim da crtam ptice. One mogu da lete gde god žele, a ja bih volela da mogu da budem poput njih. Ponekad sanjam o tome kako ponovo vidim školu u svom selu, sa svim svojim drugarima. Ali sada, moja učiteljica ovde mi govori da nastavim da crtam i učim. Možda jednog dana postanem umetnica koja crta za ceo svet.“
SR 
EN